| Политички живот | |||
Како су српски конзервативци остали без тла под ногама |
|
|
|
| недеља, 01. новембар 2026. | |
|
За то време, велики део поменуте конзервативне сцене остао је у свету политичке филозофије, геополитике и бескрајног тумачења светских сукоба. Годинама се расправља о судбини Старог континента, пропасти Запада, тајним плановима великих сила, распореду моћи у Евроазији и последњој изјави неког америчког сенатора. Човеку у Смедереву, Бору, Лозници, Пироту или било којој београдској општини за то време дете кашље због ваздуха, асфалт на улици му се распада, локални поток је затрпан смећем, а породични дућан једва преживљава порезе, прописе и конкуренцију потпомогнуту партијским новцем.
Запамтимо да политички простор никада не остаје празан. Заузеће га онај ко се први појави на месту стварног проблема. Када неко организује одбрану реке (као што су то урадили појединци у одбрани река Старе планине), спречи изградњу на зеленој површини, избори се за канализацију или натера локалну управу да објави како троши новац, грађани памте његово име или организацију којој припада. Његова политика у том тренутку добија лице, адресу и, што би се рекло, резултат. Идеологија тада долази као објашњење већ стеченог поверења. Српска десница (оно што нам се сервирало као десница) годинама је покушавала обрнутим редоследом. Прво је нудила огромне идеолошке конструкције, а тек негде на крају, ако остане времена, помињала живот обичног човека и његове потешкоће. Зато је често њен највећи домет био у подкастима код Теше, Бране и других, где се китила лајковима и коментарима на друштвеним мрежама. Имала је мишљење о свему, а одговорност ни за један парк, поток, предузеће, месну заједницу или градску улицу. Узмимо екологију, на пример. Она је, у својој основи, дубоко конзервативна тема. Она подразумева да земљу нисмо затекли као празан простор за пљачку, већ као наслеђе које примамо од претходних поколења и предајемо следећим. Чување шуме, реке, плодног земљишта или здравог насеља природно припада погледу на свет који говори о трајању, одговорности и границама. Слично је и са комуналним редом. Уређено двориште, очишћен парк, редовно испражњене канте за смеће или уредне фасаде на кућама и зградама показатељи су дисциплине и одговорности према свом окружењу. Тешко је убедљиво говорити о обнови државе док испред зграде виси одваљен гелендер који нико месецима не може да поправи или офарба.
Фотографија Зеленог венца након једне акције симболичног уређивања након недавно одржаних избора
Да не говоримо о пословним темама. Мали предузетник, занатлија, пољопривредник и породична фирма требало би да буду природно упориште сваке државе. Ти људи стварају, запошљавају, ризикују сопствени новац, преносе знање и покушавају да нешто оставе деци. У Србији их често чекају бирократија, непредвидиви прописи, парафискални намети, партијска предузећа и тржиште на којем партијска књижица било које врсте вреди више од уложеног труда. Ко им понуди правну помоћ, конкретан предлог пореског растерећења или можда неку локалну мрежу сарадње, ствара, заправо, политички кредибилитет. Ко им понуди још једно предавање о геополитичком престројавању света, вероватно ће добити пристојан аплауз, понеки лајк и врло мало гласова, као што смо видели на примеру НДСС. Долази време политике специјализованог рада. Озбиљни покрети градиће се кроз тимове који познају поједине области, разумеју прописе, прате буџете, разговарају са грађанима и умеју да реше бар један конкретан проблем. Једна сачувана река или уређен парк у насељу вредеће више од стотину великих речи. Идеологија, свакако, остаје важна. Она одређује правац, меру и смисао деловања. Али њена уверљивост почиње тамо где неко засуче рукаве и преузме одговорност. Конзервативци морају поново да открију земљу о којој толико говоре. Земљу као природу, улицу, општину, радионицу, њиву, породични посао и свакодневни простор у којем народ заиста живи. Политика будућности припашће онима који буду умели нешто да сачувају, поправе и изграде. (Фејсбук) |